Strah od bliskosti iz ugla konstruktivističke psihoterapije

U konstruktivističkoj psihoterapiji emocije se ne posmatraju kao statična stanja koja „imamo“, već kao procesi promene. One nastaju u tranzicijama, u trenucima kada iz jednog poznatog psihološkog prostora prelazimo u drugi. Emocija je upravo ono što doživljavamo dok se ta promena dešava.

Važno je naglasiti da se tranzicije ne javljaju samo kada zaista nešto menjamo u svom ponašanju ili odnosima. Dovoljno je i da percipiramo da bi promena mogla da se dogodi. Ponekad je sama ideja promene dovoljna da pokrene snažnu emocionalnu reakciju.

Bliskost je jedan od takvih trenutaka tranzicije. Kada se približimo drugoj osobi emotivno, psihološki ili telesno, izlazimo iz poznatog unutrašnjeg sveta i ulazimo u nešto što je manje predvidivo. Upravo tu se često javlja strah od bliskosti.

U tim trenucima mnogi ljudi nesvesno koriste različite strategije kako bi se iz bliskosti „izvukli“: povlačenje, racionalizaciju, kritiku, preusmeravanje pažnje, emotivno zatvaranje. Cilj tih strategija nije da nas povrede, već da nas vrate u poznato i sigurno. U svet koji poznajemo, koji možemo da kontrolišemo, čak i kada nam u njemu nije dobro.

Paradoks je u tome što poznato nije uvek i zdravo ali jeste predvidivo. A predvidivost često doživljavamo kao sigurnost.

Iz konstruktivističkog ugla, pitanje „Šta je strah od bliskosti?“ nema jedan tačan, univerzalan odgovor. Njegova svrha nije da nam ponudi konačnu definiciju, već da nas pozove na razmišljanje i pokrene proces promene. Razumevanje dolazi kroz postavljanje pitanja, a ne kroz gotove zaključke.

Neka od pitanja koja mogu otvoriti taj proces su:

• Šta za mene znači bliskost?

• Šta je suprotno od toga da budem blizak ili bliska?

• Zašto mi je važno da ostanem u toj suprotnosti?

• Šta mislim da bi se dogodilo kada bih prihvatio ili prihvatila bliskost?

  
  

Odgovori na ova pitanja često nisu jasni, niti laki za izgovaranje. Nekada nam nedostaju reči, kao da je iskustvo starije od jezika kojim pokušavamo da ga opišemo. Nekada su odgovori neprijatni ili neprihvatajući, pa ih dočekujemo sa stidom ili otporom. A ponekad deluju potpuno nepoznato, jer su godinama ostajali skriveni, možda i sa razlogom.

I to je u redu.

Svaki odgovor, pa i njegovo odsustvo, govori nešto važno o nama. O tome kako smo nekada učili da se štitimo. O tome šta je u našem iskustvu bliskost značila i šta je mogla da ugrozi.

Razumevanje sopstvenih tranzicija, odnosno emocija koje se u njima javljaju, ne znači da ćemo ih odmah „prevazići“. Ali može značiti da ćemo prestati da bežimo od njih. Možda ćemo uspeti da promenimo ugao gledanja na ono što nam izaziva strah i da sebi damo više prostora za izbor.

U konstruktivističkoj psihoterapiji, odgovor na pitanje o strahu od bliskosti ne čeka nas spolja. On se aktivno traži u nama. A sama spremnost da postavimo pitanje i da ostanemo uz pokušaj odgovora predstavlja prvi, često najvažniji korak promene.