U vremenu u kojem se sreća često predstavlja kao jedini legitimni cilj života, misao Artur Šopenhauer deluje gotovo provokativno. Njegova filozofija ne pokušava da nas uteši obećanjem stalnog zadovoljstva. Naprotiv, ona nas suočava sa idejom da je patnja ne samo neizbežna, već i suštinski deo ljudskog postojanja.
Šopenhauer smatra da život nije strukturiran oko trajne sreće, već oko stalnog kretanja između želje i nezadovoljstva. Kada nešto želimo, patimo jer to nemamo. Kada to konačno dobijemo, zadovoljstvo koje osetimo često je kratkotrajno i slabije nego što smo očekivali. Zato kaže:“Ovo objašnjava činjenicu što primećujemo da zadovoljstvo ni izbliza nije toliko prijatno kao što smo očekivali, dok je bol intenzivniji.”
Na prvi pogled, ova misao može delovati pesimistično. Međutim, Šopenhauer ne govori o patnji kao o nečemu besmislenom ili isključivo lošem. Za njega, patnja ima funkciju, ona nas pokreće, oblikuje i podseća da život nije stanje stalne udobnosti.
On primećuje da su rad, briga i nedaće univerzalni deo ljudske sudbine. Kako sam kaže: “Rad, briga i nedaće usud su svih ljudi tokom čitavog života.”
U svetu u kojem bi sve bilo lako dostupno i u kojem ne bi bilo napora, ljudi ne bi postali srećniji. Naprotiv. Takav svet bi, po njegovom mišljenju, doveo do nove vrste praznine.“Ukoliko bi svet bio rajsko mesto prepuno izobilja i lagodnosti, u kojem teku med i mleko i sve se može dobiti bez imalo truda, ljudi bi umirali od dosade.”
Ova misao otkriva nešto duboko ljudsko: potrebu za izazovom, naporom i smislom koji dolazi iz prevazilaženja teškoća. Bez otpora, nema ni razvoja.
Jedan od zanimljivijih uvida koje Šopenhauer iznosi odnosi se na našu sposobnost razmišljanja o vremenu. Za razliku od životinja, ljudi imaju sposobnost da se vraćaju u prošlost i zamišljaju budućnost. Upravo ta sposobnost, koja nas čini racionalnim bićima, istovremeno nas čini i sklonim brizi.
Dok životinja živi gotovo potpuno u sadašnjem trenutku, čovek često boravi u mislima o onome što je bilo ili o onome što bi moglo biti. Zbog toga Šopenhauer primećuje: “Životinja je oslobođena brige ali sa druge strane i nade.”
U tom smislu, naši kućni ljubimci postaju zanimljiv podsetnik na ono što često zaboravljamo. Oni ne razmišljaju o jučerašnjim greškama niti o sutrašnjim problemima. Njihovo postojanje je koncentrisano u sadašnjosti.“Kućni ljubimci su naša personifikovana sadašnjost i zahvaljujući njima shvatamo koliko je vredan svaki trenutak našeg života bez napetosti i nedaća, što neprestano misleći i brinući uglavnom ne cenimo dovoljno.”
Važan deo Šopenhauerove misli odnosi se na odnos između patnje i saosećanja. Patnja nije samo lično iskustvo; ona je i most između ljudi. U sopstvenoj boli počinjemo da prepoznajemo bol drugih.
Kada razumemo da je patnja univerzalna, lakše je odustati od osuđivanja i nadmetanja. Počinjemo da gledamo na druge kao na saputnike kroz isto iskustvo života.
Zato Šopenhauer zaključuje:“Ovo možda zvuči čudno ali je u skladu sa činjenicama; prikazuje nam druge u pravoj svetlosti i podseća nas na ono što je najneophodnije u životu, a to su tolerancija, strpljenje, poštovanje i ljubav prema bližnjem, koja je svima potrebna i koju svi dugujemo svojim sapatnicima.”
U tom svetlu, patnja prestaje da bude samo teret. Ona postaje mesto susreta.
U boli drugoga prepoznajemo ono što muči i nas same. Tada prestajemo da ga posmatramo kao nekoga ko je potpuno drugačiji od nas. Umesto toga, počinjemo da ga vidimo kao sebi sličnog – kao nekoga ko prolazi kroz iste borbe, strahove i nade.
Možda upravo tu leži najdublja poruka Šopenhauerove filozofije. Ne u tome da treba tražiti patnju, već u tome da je ne treba poricati. Prihvatanjem patnje kao dela života otvara se prostor za razumevanje, strpljenje i saosećanje.
A upravo su to osobine koje nas, uprkos svim teškoćama, čine istinski ljudima.
Comments