Stid je jedna od onih emocija koje nas najdublje pogađaju jer se ne odnosi na ono što radimo, već na ono što mislimo da jesmo. Za razliku od krivice, koja je često vezana za neki konkretan postupak, stid zahvata čitavo naše biće. U trenucima stida možemo se osećati nedovoljno dobrima, bezvrednima, pogrešnima ili kao da sa nama nešto suštinski nije u redu.
U svojoj suštini, stid je strah od toga da budemo viđeni. To je strah od pogleda drugog čoveka u trenutku kada nismo spremni da se pokažemo onakvi kakvi jesmo. Javlja se kada imamo osećaj da nas neko posmatra, procenjuje ili ocenjuje, dok se mi iznutra osećamo ogoljeno i nezaštićeno. Taj doživljaj može biti veoma snažan i neprijatan, često praćen potrebom da se povučemo, sakrijemo ili nestanemo iz situacije.
Stid se gotovo uvek javlja u odnosima sa drugim ljudima, naročito sa onima koji su nam važni. On je duboko povezan sa strahom od odbacivanja i gubitka bliskosti. Nastaje u okruženjima u kojima nema dovoljno razumevanja, prihvatanja i podrške. Kada osećamo da za ono što jesmo ili što nam je potrebno nema mesta, stid postaje način da se zaštitimo.
Često živimo u društvu koje snažno vrednuje samostalnost, snagu i nezavisnost. Potreba za podrškom, osloncem ili bliskošću ponekad se doživljava kao slabost. U takvom okruženju, nije samo teško pokazati stid, već se možemo postideti i zbog samog osećanja stida. Učimo da ga krijemo, potiskujemo i nosimo sami.
Važno je razumeti da stid nije samo nešto što se dešava u nama. On se oblikuje u odnosima i iskustvima koja imamo sa drugima. Čak i kada ga doživljavamo u samoći, u pozadini su često ranija iskustva u kojima nismo bili prihvaćeni, shvaćeni ili podržani.
Kada naše potrebe, želje ili emocije nailaze na odbacivanje ili nerazumevanje, možemo početi da ih potiskujemo. Vremenom se stvara osećaj da sa nama nešto nije u redu, da tražimo previše ili da nemamo pravo na ono što nam je važno. Tako stid postaje povezan sa delovima nas samih koje učimo da skrivamo ili negiramo.
Ipak, stid ne mora uvek biti loš ili štetan. U nekim situacijama on nam pomaže da zaštitimo svoju privatnost ili da procenimo kada nije bezbedno da se potpuno otvorimo. Problem nastaje onda kada stid postane stalan i počne da oblikuje način na koji vidimo sebe i odnose sa drugima.
Psihoterapija često može biti mesto gde se stid ponovo aktivira, ali i mesto gde može početi da se menja. Sam dolazak na terapiju može kod nekih ljudi izazvati nelagodu ili osećaj da sa njima nešto nije u redu. Zato je važno da terapijski prostor bude siguran, topao i bez osuđivanja.
U terapijskom odnosu postoji mogućnost da se stid doživi drugačije nego ranije. Umesto da ostane iskustvo koje se nosi u tišini i samoći, stid može biti podeljen sa nekim ko sluša, razume i prihvata. Upravo u tom kontaktu stid gubi deo svoje snage.
Kada su naši osećaji i potrebe viđeni i prihvaćeni, čak i oni kojih smo se dugo stideli, polako se vraća osećaj vrednosti i povezanosti. Delovi nas koje smo nekada morali da odbacimo mogu ponovo postati deo celine.
Iako nas stid često tera da se sakrijemo, put ka njegovom razumevanju i isceljenju najčešće vodi kroz odnos. U prisustvu empatičnog i prihvatajućeg drugog, stid više ne mora da bude mesto izolacije, već može postati početak dubljeg razumevanja sebe.
Comments